Vranjanci pokrali Leskovčane, Bilja Krstić traži pravdu za leskovačke pesme

Veliki broj pesama za koje smo svi mislili da su vranjanske zapravo su leskovačke i ta nepravda prema Leskovčanima i njihovom nasleđu mora biti ispravljena, kazala poznata umetnica Bilja Krstić.

Za mnoge pesme smo mislili da su nastale u Vranju, ali kada pažljivije pročitate pojedine zapise, videćete da su sve te pesme iznedrio Leskovac – ističe Bilja Krstić.

Malo je onih koji znaju da su neke od najpopularnijih, takozvanih vranjanskih pesama, poput „Dude, belo Dude“, „Što si Leno na golemo“ ili „Slavuj pile ne poj rano“, nastale zapravo u Leskovcu i to još u tursko doba.

Stariji Leskovčani smatraju zapravo da su one vremenom istrgnute iz bogate ovdašnje muzičke riznice dobile razgranate melodijske oblike i uz neznatne izmene tekstova ponuđene pevačima koji su se njima proslavili.

Leskovac je na taj način pokraden, ali ko nam je kriv što mi nismo prvi stigli do Staniše Stošića i Vasilije Radojčić – komentariše Branko Conić, pevač, profesor muzike u penziji i autor više pesama vezanih za Leskovac.

stari-leskovac_f

Conić, kao i Leskovčanin Stefan Cvetković, poznatiji kao doktor Ceci, koji sada živi u Beogradu, pričaju da je najveća krađa urađena kod takozvanih gradskih leskovačkih ljubavnih pesama: „Sadila Moma kraj Morave lojze“, „Šareno pile po gori pejaše“ i „More vraćaj konja Abdul Ćerim-ago“, takođe nastale u Leskovcu, a njihove tvrdnje da je reč o autentičnim pesmama iz ovog kraja potkrepio je u svojoj knjizi „Narodne melodije leskovačkog kraja“ i Miodrag A. Vasiljević. Knjiga je štampana 1960. godine pod pokroviteljstvom Srpske akademije nauka i Muzikološkog instituta iz Beograda.

Tako je, na primer, „Dude, belo Dude“, ispevao Dušan Nikolić iz Leskovca, a pesmu „Da ima voda studena, Radule“, koju je pevala Bilja Krstić u filmu „Zona Zamfirova“, napisao Vladimir Cvetković iz Vlasotinca. „More vraćaj konja Abdul Ćerim-ago, Pišman ćeš da budeš“ ispevao je Sotir-Tira Kapisazović, takođe iz Leskovca.

No, za razliku o, zaista autentičnim vranjskim pesama, kao što je ona „Dimitrije, sine Mitre“, u Leskovcu se gotovo ništa ne zna o likovima iz gradskih ljubavnih pesama, niti kako su one nastale. Postoje legende samo o nekoliko i to manje poznatih.

Nekada veoma popularna pesma u leskovačkom kraju „Zašto Sike, zašto“, piše Vasiljević, odnosi se na neku od slobodnijih Leskovčanki koja je često zalazila u turski miralaj (okružno načelništvo), na čijem se mestu danas nalazi Gradski muzej. Sika je inspirisala i Stanislava Biničkog da napiše jednu orkestarsku minijaturu.

U zbirci Miodraga Vasiljevića nalaze se pedesetak sličnih pesama koje se danas pevaju samo u najužim krugovima.